Nahereni spomenici i korov
Nedavno su Futožani rešili da malo srede i raskrče ovo groblje i da mu vrate funkciju. Niklo je i nekoliko novih humki… Ali, dok je pre ovog “spremanja” sve bilo neuobičajeno mirno, sada Futožani sa strahom prolaze pored groblja. Jer – groblje plače! Slučajni prolaznici svake noći čuju jecaje i prigušene nerazgovetne zvuke sa groblja. Pored ovih noćnih strahota, po svedočenjima meštana, u sumrak se može videti i jedan neobičan stariji par. Oboje su u crnini, bledi, sa jezivim plamenim očima. Starica nosi crne mrežaste rukavice i istu takvu maramu, a u naručju čvrsto steže drvenu lutku. Njene gole i bose noge i upadljivo modri dugi nokti izazivaju još veću jezu.
Svi očevici pričaju istu priču: ovaj par sedi ispod starog hrasta koji se nalazi nasred groblja, u blizini spomenika u obliku velikog krsta. Starica pruža ruku prema prolazniku i, nekako preteći, grčevito steže šaku i jeca. Starac ispušta neartikulisane zvuke koji asociraju na smrt i patnje, a iz staričine drvene lutke čuje se plač bebe. Svedoci ovog jezivog prizora tvrde da se nakon minut-dva ukočenosti, od šoka i straha, potpuno neobjašnjivo zatiču van groblja, kao da ih je neka misteriozna sila podigla sa zemlje i spustila stotinak metara dalje.
Očevici takođe kažu da su se obraćali za pomoć svešteniku, ali da on nije hteo da razgovara o tajanstvenim događajima na groblju. Po njihovim rečima, razlog zbog kojeg sveštenik odbija da priča o ovim dešavanjima nije ništa drugo do užasan strah. Kakve su to onda misteriozne sile o kojima se čak ni jedno svešteno lice ne usuđuje da govori?
“POMISLIO SAM DA MI SE PRIČINJAVA…”
Najbolji odgovor na ovo pitanje dobili smo od Dragana Kordića, jednog od mnogobrojnih očevidaca: “Tog 8. marta bio je prvi rođendan mog sina Nikole. U firmi smo slavili 8. mart, pa se slavlje malo odužilo i već je pao mrak kada sam iz Novog Sada stigao u Futog. Prečica do moje kuće vodi pravo kroz groblje. Skrati mi put za desetak minuta. Iako sam čuo od mnogih Futožana da se na groblju poslednje vreme dešavaju neobične i strahovite stvari, ipak sam odlučio da krenem kroz groblje, jer je rođendanska proslava moga sina već počela, a ja sam, bogami, dobro okasnio. Iskreno da vam kažem, nisam bio mnogo sujeveran, ali mi nije bilo baš svejedno da prođem kroz groblje po mraku, s obzirom na to kakve sam priče čuo. Ušao sam na groblje i krenuo putem kojim sam kao dečak nebrojeno puta prošao. Na groblju je vladala mrtva tišina. Čak se ni ptice nisu čule. Ta sablasna tišina me je dodatno uplašila. Kako sam se približavao centralnom delu groblja, do mene su počeli da dopiru tihi jecaji iz daljine. Mislio sam da mi se pričinjava, ali sam se ubrzo uverio u suprotno. Ispod hrasta koji se nalazi u samom centru groblja video sam dve prilike – starca i staricu. Oboje su, od glave do pete, bili obučeni u crno. Starica je u rukama držala drvenu lutku. Čim su me ugledali, počeli su polako da se kreću prema meni i da ispuštaju užasne krike i nešto nalik na jecaje. Plač se začuo i iz lutke u staričinim rukama. Starica je bila bosa i golih nogu. Njene mrtvački bele noge i ruke su u odsjaju udaljenih uličnih svetiljki izgledale još stravičnije. Ja sam se od straha skamenio na mestu. Iako sam osećao jaku želju da pobegnem, noge me jednostavno nisu slušale. Stajao sam tu, a starac i starica su mi se polako približavali.
Starac je išao lagano prema meni i ispuštao samrtničke krike od kojih mi se naježila svaka dlaka na telu. Starica je i dalje u jednoj ruci držala drvenu lutku, a drugu ruku je pružala prema meni i stiskala je u pesnicu. Jasno sam mogao da vidim njene duge i modre nokte koji su pretili da se zariju u moje telo”, vidno uznemiren priča Dragan i nastavlja:
“STARICA ME JE POVELA U JEDAN GROB!”
“Osetio sam kako gubim svest. Poslednje čega se sećam jeste kako se starac i starica nadvijaju nad mene… Probudio sam se izvan groblja, u jednoj jaruzi. Već je pao mrak. Prošlo je skoro sat vremena od trenutka kada sam ušao u groblje. Užasno uplašen, otišao sam kući na rođendansku proslavu mog sina. Svi prisutni su primetili da nešto sa mnom nije u redu, ali sam odlučio da ne kvarim proslavu i ne pričam šta mi se maločas desilo, već sam rekao da sam samo jako umoran. Posle proslave odmah sam otišao u krevet. Bilo je nešto pre ponoći i još uvek sam osećao jezu od onog susreta na groblju. Zaspao sam, a ono što je usledilo više je ličilo na javu nego na san. U tom košmaru ponovo sam se našao na groblju, video starca, staricu i lutku i ponovo preživeo sve ono što sam vam već ispričao. Međutim, onaj period između susreta i buđenja izvan groblja, kojeg se nisam sećao, pokazao mi se u snu: starica me je povela u jedan grob! Jednostavno me je uzela za ruku i uvukla kroz vlažnu zemlju u neki drugi svet, svet mrtvih. Drvena lutka, koju starica ni u jednom momentu nije ispuštala iz ruku, ispod zemlje je postala ljudsko biće, novorođenče. Starac i starica postali su mladi ljudi. Vodili su me kroz svet mrtvih. Sretali smo mnogo ljudi koji su me uglas molili da sprečim žive da na groblju remete njihov mir. Neki su pretili, neki plakali i jecali, a neki su čak i počeli da nasrću na mene.
U jednom trenutku bio sam sa svih strana okružen prikazama koje su kroz jecaje i užasne krike poručivale da ih ostavimo na miru. Tada sam se probudio, sav obliven hladnim znojem. Od tada svake noći sanjam ovaj isti san”, završava svoje potresno svedočenje Dragan Kordić. On nije umeo da objasni zbog čega se na groblju pojavljuju starac i starica sa drvenom lutkom u naručju, ali je izrazio sumnju da su to duhovi neke porodice koja je stradala nesrećnim slučajem. Ispostavilo se da je bio u pravu.
UZNEMIRENE DUŠE NEMACA STAROSEDELACA
Naime, podstaknuti ovom pričom, otišli smo do seoske biblioteke, gde smo u starim dokumentima pronašli verovatno objašnjenje za misteriozne prikaze na starom katoličkom groblju. Pred kraj Drugog svetskog rata u Futogu je preostalo svega nekoliko nemačkih porodica. To su bili Nemci starosedeoci, koji su na ovim prostorima živeli generacijama unazad. Među njima je bio i jedan mladi bračni par, Johan i Anike Štrolc. Po oslobođenju, nova vlast je bila rigorozna prema pripadnicima nemačke nacionalne manjine u Vojvodini. Mnogi su bili proterani, a njihova imovina konfiskovana. Nažalost, neki su završili tragično. Među takvima bila je i porodica Štrolc, koja je, zajedno sa novorođenom bebom, bila pogubljena na groblju i sahranjena u zajedničku grobnicu. Njihov posed bio je konfiskovan “u ime naroda”. Iako se to u seoskim dokumentima i spisima ne pominje, jedan stari Futožanin, koji nije želeo da mu spominjemo ime, nadopunio je ovu priču, s obzirom da se u dokumentima gubi svaki trag i ne daje nikakvo objašnjenje gde su pojedine nemačke porodice posle oslobođenja nestale. Sve su prilike da su mnogi od njih pogubljeni i sahranjeni u zajedničku grobnicu na katoličkom groblju. Njihove duše su se očigledno uznemirile kada je počela rekonstrukcija i ponovno sahranjivanje na starom groblju. Duhovi su stoga rešili da živima poruče da ih ostave na miru…
Da li će ovi sablasni događaji uticati na to da se odustane od ponovnog stavljanja u funkciju starog katoličkog groblja u Futogu, ostaje da se vidi. Ipak, sva je prilika da se duše pokojnika neće smiriti sve dok živi budu remetili njihov večni pokoj.
