Kafanska pevačica – veštica urokljivih očiju

Pirotska Koštana:Kafanska pevačica pevanjem mađija Piroćance, pa ih posle fajronta – ubija u krevetu!

1.3k
PODELA
7k
PREGLEDA

Na periferiji Pirota, kraj jednog lokalnog puta, već dugo vremena radi kafana, ona starinskog tipa. Unutra – sve čisto, veliki drveni stolovi poređani u dva red pod konac, na njima plavi karirani stolnjaci i po jedna plehana pepeljara. Za svakim stolom po četiri obične stolice i u dubini, na dnu sale, neveliki šank sa “prozorom”. Pored šanka – podijum za muziku. Pri pogledu na ovakav enterijer čoveku prvo padne na pamet da je ovo idealno mesto za meraklije i boeme starog kova. I stvarno, do pre par meseci, oni su i bili glavni gosti. A onda je gazda doveo novu pevačicu – i sve se okrenulo tumbe. Kafana svake večeri vrvi od gostiju svih generacija, ali je najviše onih sredovečnih, donedavno mirnih porodičnih ljudi i uglednih domaćina koji su ranije u ovaj lokal svraćali samo na jutarnju kaficu ili “na po jednu s nogu” pri povratku s posla. Sama ta činjenica možda bi bila interesantna za neko lokalno glasilo, ali za magazin koji se bavi natprirodnim i onostranim pojavama, priznaćete, tu i ne bi bilo nekog materijala.

Međutim, kada su krenule priče ovdašnjih žitelja, a naročito žiteljki, da pevačica koristi mađije da dovuče goste, da su ljudi počeli da ostavljaju žene zbog nje, da je zabeležen čak i jedan slučaj sa smrtnim ishodom, i to u sobi “pevačice – veštice”, novinari “Zone sumraka” nisu oklevali da ispitaju slučaj…

MILICA U ZADNJEM DVORIŠTU IZA KAFANE: Uprkos gazdinoj zabrani, naš fotoreporter je krišom napravio ovaj snimak

GAZDA KAFANE DOČEKAO “SVOJIH PET MINUTA”

Elem, jednog toplog prepodneva stigli smo u “prozvanu” kafanu i zatekli prizor koji smo opisali na početku. Zapahnula nas je prijatna svežina koju i u najvrelijim danima debeli kafanski zidovi uspevaju da sačuvaju. Osim jednog jedinog gosta koji je sedeo u uglu, u kafani nikog više nije bilo. Seli smo za sto do šanka i ubrzo se iz pomoćne prostorije pojavio postariji gospodin koji, iako u crnom odelu i beloj košulji, ipak nije ličio na konobara. Naručili smo dva hladna piva i sačekali zgodnu priliku da započnemo razgovor. Kada je gospodin došao da isprazni pepeljaru, upitali smo ga da li je gazda tu. “Ja sam gazda”, usledio je odgovor koji nas i nije iznenadio. “Kompletno osoblje je noćas radilo, i konobari i šankerice, pa im dadoh slobodno. Jutros smo došli samo čistačica i ja”, objasnio je gazda. Posle malo okolišanja i komplimenata na račun izgleda lokala, zaigrali smo “otvorenih karata” i saopštili razlog zbog kojeg smo došli. “A, novinari”, podozrivo nas je ošacovao vlasnik kafane. “E, pa, odma’ ću da vam kažem. Da vam zabranim da pišete – znam da ne mogu, ali da se niste usudili da pominjete moje ime i ime moje kafane. Inače, ima gadno da bude… Tri’es’ godina sam ja, bre, ovo vodio i nisam uštedeo ni toliko da neki bolji auto kupim. I sad kad je došlo mojih pet minuta, da i ja vidim neku vajdu, neću da dozvolim da mi neka piskarala sve upropaste. To – jok! Sedite, pijte, razgovarajte s kim ‘oćete, ali ovo što sam vam rekao ima da poslušate, za vaše dobro… I da mi Milicu ni slučajno ne dirate. Ostalo vam na volju”, vidno uzbuđen, završio je gazda “lekciju”.

I pored naredbodavnog tona kojim je sve to rekao, ipak nam je bio na neki poseban način simpatičan. Odmah smo shvatili ko je Milica i nakon što smo gazdi obećali da ćemo ispuniti njegove zahteve, krenuli smo u lov na druge sagovornike.

Naravno, prvo smo prišli onom jedinom gostu, koji nam je delovao kao “domaći”. To je bio čovek pedesetih godina na čijem su se licu jasno videli tragovi noćnog života. Pokazalo se kasnije da smo imali sreće da iz prve ruke naletimo na pravu osobu. Naš novopečeni poznanik nije imao ništa protiv razgovora, samo nas je zamolio da pređemo u kafić preko puta jer “nije red da tu pričamo o onome što se dešava u gazdinoj kući”.

PIROTSKI BOEM MITA: “Milica ih je sve pod noge bacila…”

U malom, moderno opremljenom kafiću smestili smo se u jedan separe i pažljivo pratili izlaganje našeg sagovornika. Pre glavne priče, Mita, kako nas je zamolio da ga oslovljavamo, rekao nam je i nešto o sebi – da je penzionisani nastavnik likovnog koji je pre vremena okončao radni vek “zbog nekih problema sa jetrom” pa zato sad pije samo tanke špricere. Mita je zatim naglasio da je ceo život proveo po kafanama, ali da do sada nije nešto nije video…

“BEZ UNUKA MOGU, BEZ MILICE – NIKAKO”

“Ja sam bio jedan od onih malobrojnih redovnih gostiju te kafane. Bilo je to stvarno prijatno mesto sve dok pre jedno tri meseca gazda nije doveo novu pevačicu. I pre toga je tamo dolazila muzika, ali zadrži se nedelju-dve pa – put pod noge. Nemaju ljudi para da čašćavaju muzičare, pa se ovima više isplati da pevaju po svadbama i ispraćajima. Ali, kako je Milica došla – tako se sve promenilo. A bogami, imala je i čime da privuče mušterije. Crnka, ona prava, rasna – crna duga kosa a oči k’o dva ugljena pa kad te ošine njima – sve varnice sevaju. Grudi čvrste, prave devojačke, a telom uvija k’o jegulja! Bato moj, još da je to sve, nego ima i onaj setni, malo promukli glas – valjda je i Koštana imala takav – pa kad ti zapeva na uvce, onda zbogom pameti!” priča Mita, pogleda zažarenog kao u tinejdžera koji priča o prvom ljubavnom iskustvu.

U GRADU PIROTU SVE SE OKRENULO TUMBE: Iako čuvene škrtice, Piroćanci za novu pevaljku daju i poslednji dinar

“Naravno, već posle dva dana raščulo se po čaršiji za novu pevaljku. I nagrnuli ljudi k’o da se benzin džaba deli. Bilo je toga i ranije, u drugim kafanama, ljudi s vremena na vreme vole da napare oči, da se provesele i izbekrijaju. Ali, sve to traje neko kraće vreme, čaršija bruji o novoj atrakciji par nedelja, pa se ljudi onda istroše, isprazne i kad osete da im materijalne mogućnosti više ne dozvoljavaju (znate kakav glas bije Piroćance) dozovu se pameti i vrate se normalnom životu…”

Prekidamo Mitu pitanjem otkud Milica u toj kafani, da li se znalo za nju i ranije…

“Ja znam samo da ju je gazda doveo iz obližnjeg sela Izvora. Milica Simonović joj je puno ime, a čuo sam da je rano ostala bez oca i da ju je majka nadničarka podigla. Kažu da je još kao devojčica imala urokljive oči, pa skoro i da nije imala drugarica jer su roditelji svojim kćerkama branili da budu s njom. Samo se s dečacima družila, a ostale devojčice su je zvale ‘veštičara’. Kako je je gazda ‘iskopao’ – to stvarno ne znam.”

“I tako”, nastavlja Mita prekinuto izlaganje, “mislili su ljudi da će i Milica biti ‘čudo za tri dana’. Al’ evo traje ti to već tri meseca, a jedan po jedan domaćin propada. Neko fizički, neko novčano, neko porodično, al’ svima k’o da je u glavi nešto ‘kvrcnulo’. Pa sad ko sme da tvrdi da tu nisu mađije u pitanju. Da l’ joj je stvarno pogled urokljiv, da l’ ljudima sipa neki prah u piće, kako neke žene pričaju – ko to zna, ali nešto ima. Jedino smo mi, stare bekrije i neženje, ostali kakvi smo i bili. Valjda joj nismo interesantni jer smo ionako odavno prokleti da vek vekujemo po kafanama. Eto, već su ti petorica donedavno uglednih ljudi ostavili žene i decu. Jedan od njih čak i unuke ima, ali kaže da bez unuka može, a bez Milice – nikako! Sve ih je pod noge bacila…”

SMRT U KREVETU KAFANSKE PEVAČICE

Iskoristili smo prvu pauzu u Mitinoj nadahnutoj priči da ga upitamo o nedavnom tragičnom događaju.

“Pa odmah se bilo pročulo da Milica pruža mušterijama i druge ‘usluge’ osim pevanja. Kažu da ih skupo naplaćuje, ali svak’ hoće da uživa u njenim čarima – pa nek’ košta šta košta. Zavlačile su se ruke u dušeke, vadile se devize…

Tako je svoj ‘red’ dočekao i gazda Velja, poslovni čovek koji ima nekoliko radnju u gradu. Sačekao da Milica završi s pevanjem pa u sitne sate otišao kod nje u sobu. U njenom krevetu je i skončao. Bila je i policija, i lekari i istražni sudija, ali nisu mogli nikakvu tužbu da podignu. Težak srčani udar – jedino je to konstatovano. A Velja je bio četrdesetogodišnjak, u svemu umeren osim u sticanju para, pucao je od zdravlja. I tako naglo da ode…

E, to je bila kap koja je prelila čašu. Napuštene i ucveljene pirotske žene rešile su da stvar uzmu u svoje ruke. Evo, ovih dana se šuška da se spremaju na akciju. Ne znam šta planiraju da urade, bolje to da njih pitate. Ako hoćete, odvešću vas tu blizu kod jedne, to mi je neka rođaka, pa nju pitajte.”

Jedva smo dočekali takav predlog. Uputili smo se za Mitom u susednu uličicu, a on nam je usput ispričao da je i taj njegov rođak “prodao dušu veštici”, da za kuću i ne zna, ako ode na posao – ode, ako ne – danju luta po okolnim lokalima, a uveče zna se: kod Milice do rane zore. Zaustavili smo se ispred nove, velike kuće na sprat sa lepo uređenim dvorištem. Kapija je bila otvorena i Mita je, onako sa dvorišta, pozvao domaćicu da izađe. Ubrzo je iz kuće izašla krupnija, sredovečna žena, odlučnih, ali vidno nervoznih pokreta. Nije bila previše raspoložena za razgovor, čak je i Mitu napala što joj dovlači novinare u kuću. Ipak, kad smo je upitali da li ona zna, ako je tačno to što smo čulim, da je ono na šta se spremaju protivzakonito, nije izdržala: “Pa šta, bre, da čekamo? Išle smo mi i u policiju, kažu – mi tu ništa ne možemo. A zbog veštice toliki ljudi propadoše. Dokle da čekamo? Da nam muževe kući vraćaju k’o jadnog gazda Velju? Ima, bre, da tu kučku oteramo odavde, da ne pomisli ikad više da se vraća u Pirot. Doakaćemo mi žene njoj, makar morale i motke i kočevi da rade. Pa onda nek’ nas slobodno oteraju u zatvor. Će da je odrobijamo ako treba. K’o da mi je ovako bolje!? Bez čoveka, bez para – zdravlje, bre, pogubismo zbog veštice. Deca mi stalno plaču, a onaj moj nesrećnik pokupio sve novce što smo čuvali za nov auto, sve njoj dade. Evo, ima pet dana da kući nije ni primiris’o. Znamo mi da nijedna od nas ne može sama protiv njenih mađija i vradžbina, al’ kad se udružimo… Ja joj, evo, kažem, bolje joj je da se gubi odma’ inače joj ni mađije, ni uroci, ma ni sam đavo neće pomoći.” Tu je zaćutala, očigledno odlučna da više ne razgovara s nama. Na sva naša ubeđenja da nam bar kaže kad se sprema “akcija”, odgovorila je samo kratko: “Će se čuje”, i zalupila nam vrata ispred nosa.

Tako je naša priča o pirotskoj pevačici-veštici za sada ostala bez svog epiloga. Da crna magija i uroci postoje – u to smo se, radeći ovaj posao, mnogo puta uverili. Ali, ovo je bilo prvi put da se susrećemo sa masovnom pojavom potpadanja pod nečije čini i to je ono što ovaj slučaj izdvaja od gomile drugih u kojima su vradžbine i mađije učinije svoje. Naravno, o eventualnoj akciji pirotskih žena obavestićemo vas “čim se čuje”.

I još nešto za kraj. Iste večeri smo, razume se, otišli da vidimo i čujemo Milicu. Umesto detaljnijeg opisivanja zažarene kafanske atmosfere, u kojoj zbijena gomila muškaraca kao hipnotisana zuri u jednu tačku, dok se ruke non-stop dižu u vazduh a čitava prostorija zaudara na alkoholna isparenja i muški znoj, reći ćemo samo to da smo se sledećeg jutra iz Pirota kući vratili auto-stopom. Sav novac koji smo imali kod sebe ostao je ili kod konobara ili u Miličinim nedrima. Kako i ne bi kad su cele noći dva crna, vatrena oka gledala samo u nas i samo se nama obraćala. Bar smo mi imali takav utisak.

Tekst: Srđan Grbić